Kolekcionarska Sekcija - Fikret Pašović
12/27/2014
Programeri su uglavnom luckasti, imaju sjajan smisao za humor i stoje iza toliko toga što nas pokreće a bez čega u modernom svetu ne bi mogli ni da mrdnemo. Fikret je programer i kolekcionar, mlad momak čija priča je jedna od najzanimljvijih koje sam imao čast da predstavim.
1. Za početak, zamoliću te da se predstaviš auditorijumu i kažeš nam malo više o sebi. Odakle si, koliko godina imaš, čime se baviš, od čega živiš...?
Rođen sam davne 1983. u Novom Pazaru. Osnovnu školu i Gimnaziju završio sam u rodnom gradu, a 2002. upisao FON. Posle studija zaposlio sam se u Beogradu kao programer i eto odgovora čime se bavim i od čega živim. Dakle živim u Beogradu ali često putujem za Novi Pazar za koji sam vrlo vezan.
2. Kako, kada i zašto si počeo da skupljaš modele automobila?
Kao mali igrao sam se isključivo autićima i bili su moja preokupacija. Sa njma sam spavao, budio se, nekada nosio i u školu. Naravno krijući od ostalih. Imao sam sreću da mi dajidža živi u Berlinu i da sam često dobijao poklone od njega u vidu autića “na daljinski”, kolekcija autića razmere 1/6x – zapakovani u zajedničku kutiju. Znate ono, dobijete dva superautomobila, dva vatrogasna kamiona, dve cisterne, dva karavana i sl. Par autića iz tog perioda i dan danas imam i ispravni su. Prizvođači kao što su Majorette, NIKKO i Bburago bili su moja svakodnevica. Roditelji, uža i šira rodbina nikada nisu imali dilemu šta da mi poklone. Sa starijim bratom nikad nisam imao problema kada su u pitanju autići jer to njega nikada nije zanimalo.
Moram da podelim sa vama jednu anegdotu iz mladosti koja nije imala baš srećan kraj. Često smo posećivali rodbinu i ja nigde nisam išao bez svojih autića. Uvek bih izabrao par, u tom trenutku najdražih, i poneo sa sobom. Tog dana sam, međutim, spakovao skoro sve male autiće u plastičnu kesu i krenuli smo kod dede. Na moju nesreću, imao sam zadatak da prilikom izlaska iz zgrade izbacim kesu sa smećem koju mi je mama dala. Ispunio sam taj zadatak s tom razlikom što sam bacio obe kese. Tek kad smo stigli kod dede, nakon pola sata, sam shvatio da nema autića. Dok smo se vratili do zgrade, ekipa gradske čistoće je već bila ispraznila kontejnere. Još uvek se sećam autića koji je bio poslednji kog sam nabavio pre ovog neželjenog događaja. U pitanju je bio Majorette Mercedes minika u beloj boji. U Pazaru smo ih zvali „fenjeraši”. Njega sam dobio od drugara u zamenu za neki drugi autić. I on je zaglavio sa ostalom skupinom autića.
Interesovanje za automobile nije nikada prestalo već je sve više raslo, samo su autići bili zaboravljeni. Sve vreme je, očigledno, u meni tinjala ljubav prema autićima iako je izgledalo da se ugasila u pubertetu.
Autiće sam počeo da sakupljam 2010. godine. Najpre sam na jednom od sajtova za kupoprodaju ugledao model kamiona u razmeri 1/87 i kupio ga. Od tada je krenulo ludilo. Gro slobodnog vremena sam provodio prateći forume kolekcionara, youtube prezentacije modela i sajtove za kupovinu modela. Paralelno sam počeo da skupljam i ostale razmere, a najviše sam bio fokusiran na razmeru 1/87 i 1/18. Nakon prvih dana informisanja o razmerama, naučio sam da modeli razmere 1/18 imaju najviše detalja, uglavnom vrlo realističnih, zatim otvaranja vrata, haube, zakretanje točkova i slično. Neka logika je bila da, ako skupljam autiće, treba da se fokusiram na razmeru 1/18. Kasnije sam se malo više fokusirao na razmeru 1/43, ali i dalje sam ostao privržen razmeri 1/18.
3. Šta te je nateralo da se fokusiraš baš na razmeru 1:18?
Kao što sam rekao, glavni razlog je bio što su modeli u razmeri 1/18 veliki i samim tim je moguće realistično izraditi detalje, ali i ponuda modela u toj razmeri je prilično bogata. Veliki broj proizvođača nudi baš raznovrsne modele od kojih mi se veliki broj svideo u startu.
4. Koji ti je bio prvi model u razmeri 1:18, kad, gde i kako si ga nabavio i da li ga i dalje poseduješ?
Prvi model u razmeri 1/18 je bio Ferrari 550 Maranello, proizvođača Maisto. Taj model mi je naleteo vrlo povoljno. Bio je polovan i bez kutije, ali kompletan. Tek kad je došao do mene video sam koliko je kvalitetan model. Imao je amortizere, bio je masivan sa kvalitetnom bojom i detaljima, metalik sivi. Bio je kod mene skoro dve godine i na kraju je našao novog vlasnika. Razlog zašto mi više nije bio interesantan je taj što sam počeo da se interesujem za automobile koji su u mom okruženju i koje bih želeo da posedujem u razmeri 1/1. Ferrari Maranello, kao ni većina superautomobila, nije jedan od njih.
5. Tvoja kolekcija se konstantno uvećava. Koji automobil si poslednji dodao istoj i zašto baš taj?
Poslednji automobil u razmeri 1/18 koji je stigao u moju kolekciju je BMW 3 E46 proizvođača UT Models. To je vrlo redak model, a inače serija 3 je moja omiljena serija BMW automobila.
6. Kojim kriterijumima se vodiš pri izboru modela za svoju kolekciju?
Uglavnom se fokusiram na modele automobila koje bih želeo da posedujem kao prave i koje sam doživeo, viđao u svom okruženju, vozio... Ukus se vremenom istančao i prag kvaliteta koga zahtevam je porastao. Obično kvalitetniji modeli budu skuplji, ali nije uvek pravilo.
7. Šta preferiraš u 1:1 razmeri, postoji li jedan brend kom si veran?
Moj omiljeni brend je Mercedes. Za njim ide Audi, pa VW pa BMW i tako redom.
8. O kom automobilu u 1:1 sanjaš, a šta trenutno voziš?
Trenutno vozim Fiat Punto 2 iz 2001, a jedan od omiljenih automobila mi je Mercedes C klase i to model W204 pre restilizacije. Posedujem ga u razmeri 1/18, kao i u 1/43, proizvođači su AUTOArt i Schuco, respektivno. Postoji tu još automobila koji su mi vrlo privlačni i u kojima bih uživao. Pomenuo bih Opel Astra J sedan, Ford focus 2013 Sedan, Audi A4 B6 i B7. Od starijih modela tu je neprikosnoveni Mercedes W201 - popularni Mercedes 190, zatim BMW E30, tzv. Kockica… Ne bih da nastavljam dalje, jer sa ove distance, svaki auto koji je proizveden pre 2000. ima mnogo više šanse da mi se svidi nego većina modela koji sada izlaze sa proizvodih traka. Mišljenja sam da su se tada proizvodili mnogo lepši automobili i da je razlika u dizajnu među različitim modelima bila mnogo veća nego što je sad. Inače sam ljubitelj sedana, karavane ne volim ni malo (neću da kažem da ih mrzim, jer nije baš u redu), automobile sa dvoje (odnosno troje) vrata ne bih želeo nikada da posedujem, a hatchback je moja realnost trenutno i nemam ništa protiv njih.
9. Tržište postaje preplavljeno, i novi proizvođači modela niču kao pečurke posle kiše, dok se neki drugi, nažalost, gase. Imaš li favorita među proizvođačima?
Favorite imam i izabrao sam ih isključivo na osnovu broja kvalitetnih modela koji su meni interesantni. AUTOArt mi je omiljeni proizvođač modela kada je u pitanju razmera 1/18, a onda i Kyosho. Otto ima sve više modela koje bih želeo, tako da mi je i on na top 3 listi. Viđao sam izuzetno kvalitetne modele CMC proizvođača ali ne posedujem ni jedan, niti su mi modeli koje oni nude trenutno interesantni.
10. Najdraži model u kolekciji i zašto?
Mercedes W201, 190 AUTOArt srebrni. Pored njega izdvojio bih Mercedes E320, takođe AUTOArt kao i Mercedes W201 Cossworth sa legendarne trke na Nirburgringu koja je Sennu lansirala u svet auto trka i u kome je uzeo učešće slučajno i pobedio. Razlog zašto sam od svih modela izdvojio Mercedes 190 je taj što mi je to omiljeni automobil i danas, 21 godinu nakon što je proizveden poslednji primerak i koga bih želeo da posedujem, isključivo u dizel varijanti. Još uvek me drži dečačko ubeđenje da Mercedes benzinac i nije Mercedes. To naravno nema veze sa realnošću ali uživam u tom stavu.
11. Koji je to model koji nemaš a najviše od svih bi voleo da imaš?
Model koga trenutno nemam a želeo bih da ga posedujem je BMW X5 proizvođača Kyosho kao i VW Polo V sa 5 vrata proizvođača Paudi.
12. Dosta automobila se ne pravi u našoj omiljenoj razmeri. Za koji automobil apeluješ da se uradi u 1:18?
Meni bi bio interesantan Fiat 500L, Opel Astra J Sedan, Fiat Punto Mk2a (zato što ga posedujem), Škoda Rapid hatchback i sportback, Audi A4 B6, itd.
13. Šta misliš o domaćoj kolekcionarskoj sceni? Ima li dovoljno dešavanja? Šta bi unapredio?
Poznajem dosta kolekcionara iz Srbije, BIH, Hrvatske i Crne Gore. Znam za dva mesečna okupljanja u Beogradu i s vremena na vreme prisustvujem. Još neko dešavanje, skup, sajam bio bi poželjan i verujem posećen. Međutim potrebno je promovisati ovaj hobi mnogo više i po mogućnosti osnovati neko nezavisno udruženje koje neće biti opterećeno ličnim interesima i željom za samopromocijom. U Hrvatskoj su, čini mi se, mnogo bolje organizovani. Skupovi u Nemačkoj i Austriji su fantastični.
14. Imaš li još neki zanimljiv hobi?
Dosta mi je ovaj jedan za ovaj život.
15. Koji savet imaš za mlade nade koje tek kreću kolekcionarskim stopama?
Da poštuju svoja osećanja. Ako vole autiće neka se time pozabave. Ne treba da guše to u sebi. Neka se ogluše o obeshrabrujuće komentare iz okruženja koji dolaze od ljudi koji obično ne razumeju šta je to hobi. Ako neko sa 30 godina skuplja autiće, ne mora da znači da je ‘odlepio’, ‘podetinjio’, ‘otkačio’. Naravno, postoje i ljudi koji razumeju taj poriv i podržavaju, ali postoje i oni koji se ne izjašnjavaju ali im je prijatno kada ugledaju nečiju kolekciju. Situacija u Srbiji nije bajna i ovaj hobi može da bude skup, ali ne verujem da postoji čovek koji bi želeo da u jednom danu dođe do svih modela koje želi. Čar je u skupljanju, traženju, čežnji za modelom. Početnici treba da krenu od jeftinijih i pristupačnijih modela, kako bi pronašli svoj kolosek i ostali na njemu.
16. Za kraj, dokle misliš da skupljaš modele i da li tome ima kraja uopšte? Gde sebe vidiš za pet godina? A za deset?
Poznajući ljude koji su 20, pa i 30 godina stariji od mene, a koji i dalje skupljaju autiće, verovatno se neću zasititi sve dok budem mogao da razlikujem modele i boje. Iskreno, nemam neki plan što se tiče kolekcije. Meni nije presudan broj modela koje posedujem već to koje modele imam. Za 5 godina možda budem član ili osnivač nekog udruženja kolekcionara, a za 10 godina možda jedan od izlagača na međunarodnom sajmu kolekcionara automobila koji dolaze iz zemalja - članica Jugoslavije.
Sve fotografije su vlasništvo Fikreta Pašovića.
0 comments